MEĐUNARODNA TRGOVINSKA ARBITRAŽA
Arbitraža kao način rešavanja sporova odavno je prihvaćena u međunarodnom privrednom prometu zbog mnogobrojnih prednosti koje ima u odnosu na rešavanje sporova pred redovnim sudovima. Te prednosti u odnosu na sud obično se svode na brzinu rešavanja, manji formalizam i manje troškove suđenja, jednostepenost i nejavnost suđenja. Od arbitra se očekuje više nego od suda, jer ne primenjuje samo pravo, već treba da ispita okolnosti koje su dovele do spora. Pored arbitraže, stranke mogu svoj spor da reše i u postupku za mirenje (koncilijacija) koji u nekim slučajevima može da prethodi arbitraži.
Međunarodni propisi koji regulišu međunarodnu trgovinsku arbitražu su:
– Ženevski protokol o arbitražnim klaluzulama od 1923.god.
– Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži od 1963.god.
– Njujorška konvencija o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka od 1958.god.
– Pravila o arbitraži Komisije UN za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL) iz 1970.god.
– Pravilnik o spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Privrednoj komori Srbije itd.
Stranke mogu rešiti spror na prijateljski način, bez obraćanja sudu ili arbitraži u postupku mirenja (koncilijacija). U slučaju da se postupak mirenja ne izvrši uspešno, stranke se mogu obratiti arbitraži. Trgovinska arbitraža rešava sporove koji nastanu između privrednih organizacija, što znači da su izuzeti sporovi iz građansko-pravnih odnosa. U svetu su uglavnom poznate dve vrste arbitraže.
- Institucionalne koje su vezane za neku instituciju.
- AD HOC, koje se osnivaju samo za rešavanje određenog spora.
INSTITUCIONALNE ARBITRAŽE najčešće su vezane za privredne ili trgovinske komore u pojedinim zemljama, mada ima i arbitraža koje deluju u okviru pojedinih stručnih udruženja, ili čak međunarodnih organizacija. Institucionalne arbitraže su stalne institucije koje imaju listu arbitara čime se osigurava stalno funkcionisanje arbitražnih sudova. Ove arbitraže imaju i svoje pravilnike, tako da je ugovornim stranama olakšano jer ugovaranjem određene arbitraže, određena je i primena pravilnika takve arbitraže. od značaja su.
– Arbitraža Međunarodne trgovinske komore u Parizu,
– Centar za rešavanje investicionih sporova u Vašingtovnu,
– Regionalni centar za trgovinske arbitraže u Kuala Lumpuru
– Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije.
AD HOC ARBITRAŽA. Za razliku od institucionalne, ne postoji stalno, već se osniva da bi rešila jedan određeni slučaj i posle toga prestaje da postoji. Pruža prednost ugovornim stranama zato što im omogućava veću slobodu u pogledu određivanja postupka koji će se primeniti prilikom rešavanja, kao i drugih pitanja. Stranke ugovorom određuju da će svaka imenovati po jednog arbitra, a da će ta dvojica imenovati trećeg. Negativna strana ovakvog načina rešavanja spora je što saradnja stranaka može da izostane i da se spor ne reši.
SPOLJNOTRGOVINSKA ARBITRAŽA PRI PRIVREDNOJ KOMORI SRBIJE
Osnovana je 1947.god. kada je donela svoj prvi Pravilnik. Sedište Arbitraže je u Beogradu. Ova arbitraža je nadležna za rešavanje isključivo sporova iz oblasti međunarodnog privrednog prometa. Izmenom Pravilnika od 1967. god. kao arbitri mogu se imenovati i strani državljani.
U Pravilniku o spoljnotrgovinskoj arbitraži od 1981.god. predviđena je mogućnost da stranke mogu ugovoriti da se postupak pred tom arbitražom vodi na osnovu pravila o arbitraži UNICITRAL, čime je naša zemlja priznala značaj Arbitražnih pravila UNICITRAL, istovremeno omogućila ugovornim stranama veću slobodu u pogledu određivanja postupka pred arbitražom.
Pravilnik predviđa mogućnst mirenja, a sadrži detaljne odredbe u pogledu vođenja spora na osnovu arbitražnog sporazuma (mora biti pismen). Sporove pred Spoljnotrgovinskom arbitražom može, kao i kod drugih arbitraža, da rešava arbitar pojedinac ili arbitražno veće koje se sastoji od tri člana. Na postupak pred Arbitražom primenjuju se odredbe Pravilnika, zatim ono što je predviđeno ugovorom, a kao dopunska pravila primenjuju se i odredbe Zakona o parničnom postupku.
pravo 