Međunarodna prodaja

MEĐUNARODNA  PRODAJA

Ugovor o međunarodnoj prodaji razlikuje se od ugovora  o prodaji po tome što se kod međunarodne  prodaje javljaju subjekti (prodavac i kupac) koji nemaju sedište u istoj državi, ili se stvar (koja je predmet prodaje) izvozi sa teritorije jedne na teritoriju druge države, ili kad su radnje koje čine ponudu i njeno prihvatanje izvršene na teritoriji najmanje dve države ili kad isporuka treba da se obavi na teritoriji druge države – a ne one na čijoj su teritoriji izvršene radnje koje čine  ponudu i njen prihvat.

Međunarodna prodaja predstavlja trgovinski ugovor kod kojeg se prodavac obavezuje inostranom kupcu da mu isporuči određenu robu i da mu omogući stricanje prava svojine na robi, a kupac se obavezuje da za to plati o dređenu cenu (ugovaranje cene nije uvek bitan element međunarodne prodaje.). Cilj međunarodne prodaje je prenos robe iz jedne države u drugu. Najznačajniji međunarodni izvor je Konvencija Ujedinjenih nacija o ugovorima u međunarodnoj prodaji robe, usvojena u Beču 1980.godine. Konvenciju je ratifikovala naša država (stupila je na snagu 1.1.1988.god.). Na taj način, od stupanja na snagu, u našoj zemlji postoji dvojni pravni režim materijalno-pravnog uređenja ugovora o prodaji: jedan za prodaju (unutrašnje pravo), a drugi za međunarodnu prodaju (pravila Konvencije).

U pogledu forme ugovora o međunarodnoj prodaji, Konvencija je verna principu konsensualizma: ugovor o prodaji ne mora se zaključiti niti potvrditi u pismenoj formi, niti je potrebno ispuniti bilo koje druge zahteve u  pogledu forme. Sam ugovor može se dokazivati na bilo koji način, uključujući i svedoke.

Za nastanak međunarodne prodaje, kao i kod prodaje u unutrašnjem pravu, potrebno je da se susretnu dve komplementarne volje  pravnih subjekata – da postoji ponuda i prihvat te ponude. Za razliku od unutrašnjeg prava, za nastanak punovažnog međunarodnog ugovora o prodaji, potrebno je i ispunjenje određenih dodatnih elemenata, najčešće pribavljanje administrativnih odobrenja i dozvola za uvoz, odnosno izvoz određene robe. Odobrenje predstavlja saglasnost nadležnog organa za zaključenje spoljnotrgovinskog posla, a dozvola je termin povezan sa uvozom i izvozom robe.

Osnovne obaveze prodavca kod međunarodne prodaje odgovaraju obavezama kod „obične“ prodaje. Prodavac kod međunarodne prodaje ima obavezu da isporuči robu i da garantuje da roba nema fizičkih illi pravnih nedostataka. Kod međunarodne prodaje javlja se i niz specifičnih pojmova i termina, npr. najčešće se zahteva uverenje o poreklu,( koje traže carinske vlasti radi primene odrđenih carinskih tarifa), polise osiguranje, skladišni list, različita uverenja (npr. o težini, kvalitetu, analizi i dr.).

Kupac plaća cenu u skladu sa odredbama ugovora, a u nedostatku ovog, dužan je da isplati cenu prodavcu u njegovom sedištu ili uobičajenom boravištu. Sama cena može biti određena kao fiksna ili kao klizna (zavisi od troškova proizvodnje). Kupčeva obaveza da plati cenu podrazumeva preduzimanje mera i ispunjavanje formalnosti kao što su: akceptiranje menice, otvaranje dokumentarnog akreditiva ili davanje bankarskog jemstva. Kupac je dužan da plati cenu onda kada mu prodavac stavi na raspolaganje bilo robu, bilo dokumenta na osnovu kojih se robom može raspolagati. Posledice neplaćanja ili neurednog plaćanja cene ili neprimanje isporuke, iste su kao kod „obične“ prodaje. Slično je i sa prelazom svojine, rizika i troškova. Ipak, u međunarodnom trgovinskom pravu pitanje prelaska rizika za slučajnu propast ili oštećenje robe i troškova, sa prodavca na kupca, odvojeno je od pitanja prelaska svojine i zavisi od trenutka isporuke. Dakle, rizik prelazi na kupca kada je izvršena isporuka stvari, a pod uslovima koji su predviđeni ugovorom o međunarodnoj prodaji. Od trenutka prelaska rizika na kupca on je dužan da plati cenu bez obzira na gubitak ili oštećenje stvari, osim u slučaju kada ti događaji potičču od prodavca ili lica  za koje je on odgovoran.

Kada je po sredi međunarodna prodaja prelaz rizika i troškova može biti različito tretiran u zavisnosti od tzv. transportnih klauzula. Ove klauzule se upotrebljavaju kod tzv. distancione prodaje, a najčešće su u upotrebi sledeće klauzule: franko fabrika, franko vagon, FOB, FAS, CIF, franko određeno mesto, franko brod i franko obala.

Advertisements

O srednjoskolskopravo

Diplomirani pravnik, profesor pravne grupe predmeta u Ekonomsko-trgovinskoj skoli u Paracinu.
Ovaj unos je objavljen pod nastavni materijali za komercijaliste. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s